- тема у развоју -
Слава (у Босилеграду служба) је народно-црквени обичај увек повезан са даном одређеног
хришћанског светитеља. Широко је распрострањена у Босилеградском крају и готово
да нема насеља или домаћинства која не славе славу. Због тога, славе у Босилеградском
крају можемо поделити на опште или сеоске славе и личне или кућне славе.
Босилеградска служба представља прелаз између обичаја славе у Србији и обичаја
курбана у Бугарској. Обичај је почео у виду курбана, да би данас прешао у
обичај славе и комбинује оба обичаја у један – служба.
Сеоска слава
Сеоска слава или селска служба је општа слава за цело насеље или махалу поред неке
цркве или светилишта (оброчни крст, црквиште, крстата буква). На тим светим
местима људи желе да умилостиве Бога да им не шаље различите недаће – сушу,
град, поплаве или да би му захвалили на милости. У том циљу људи на тим местима
приносе жртву Богу и свецу, коме је та црква или светилиште намењено. Обично се
приносе крвне жртве – животиње – јагње, овца, теле. Клање жртве у
Босилеградском крају се назива приношењем
курбана, а сама животиња је курбан.
Овакво приношење курбана Богу и свецима се може повезати са Старим Заветом, што
значи да су ови обичаји још пре Христа, из паганских времена, када су још људи
веровали у више богова и плашили се разних, необјашљивих, природних појава.
Данас се светилишта разликују само по томе, што нису намењена различитим
боговима, већ различитим хришћанским свецима. Тако је народ овог краја кроз
хришћанство сачувао своје паганске обичаје.
Пагански однос ка хришћанској вери у
Босилеградском крају одржао се скоро до данас, јер већина људи не иде у цркву
ради саме службе, љубави или поштовања, већ пали свеће и узима причешће из
страха да не наљути Бога и приноси му жртву. Такво схватање вере у Бога и
свецима развијено је услед веома распрострањеног и горе поменутог обичаја –
курбан. Скоро да нема села у Босилеградском крају где се не приноси курбан – „Курбање, Курбање требе да правите вие,
сељане ... ем по пет најмалко, ако искате да свети Георгија, свети Илија, свети
Петар, света Богородица и свети Димитрија да ви чува!“ – тако је говорила
баба Гоца Брестничка пре око 120 година и од тада се број курбана значајно
увећао.[1]
Како је овај пагански народни обичај било немогуће искоренити, црква га је
канонизовала негде почетком XIV века и тиме можемо закључити, да је данашња слава или служба у
Босилеградском крају наследник некадашњег обичаја званог курбан.
Сеоске славе можемо разликовати у односу на
место где се оне проводе на црквене или храмовне и оброчишне.
Храмовна слава се слави поред цркве у част свеца
коме је иста посвећена. У неким селима поред цркви се слави и други светац,
који се је обично славио на том месту још пре градње цркве или је почео да се
слави услед неке велике недаће у насељу. Тако на пример, поред храмовне славе у
с.Рајчиловци „Вазнесење Господње“ слави се и Велика Госпојина; у Горњем Тламину хра
Сеоска слава у селу Рајчиловци 15. августа
1914.г., пре поделе курбана. Курбан је куван у 7 великих котлова. (фото Ј.Захариев)
|
|
Сеоска и Храмовна
слава Илиндан у селу Гложје
Сеоска и Храмовна
слава Свети Јован Рилски у селу Паралово (фото Г.Миланов)
Насеље
|
Храмовна слава
|
Друга сеоска
слава поред храма
|
Храм
|
Босилеград
|
Мала Госпојина
|
-
|
„Рождество Пресвете Богородице“
|
Белут
|
Свети Филип
|
-
|
„Св. апостол Филип“
|
Бистар
|
Свети Филип
|
Илиндан
|
„Св. апостол Филип“
|
Бранковци
|
Свети Харалампије
|
-
|
„Св. Харалампије“
|
Бресница
|
Илиндан
|
„Св. Пророк Илија“
|
|
Буцаљево
|
-
|
Илиндан
|
„Св. Никола“
|
Гложје
|
Илиндан
|
„Св. Пророк Илија“
|
|
Горња Лисина
|
Илиндан
|
-
|
„Св. Пророк Илија“
|
Горње
Тламино
|
Илиндан
|
-
|
„Св. Пророк Илија“
|
Мала Госпојина
|
Велика Госпојина
|
„Рождество Пресвете Богородице“
|
|
Грујинци
|
-
|
Спасовдан
|
„Св. преподобне Параскеве“
|
Доганица
|
Марковдан
|
-
|
„Св. апос. и јеван. Марка“
|
Доња Лисина
|
Света Петка
|
-
|
„Св. преподобне Параскеве“
|
Доња Љубата
|
Спасовдан
|
-
|
„Вазнесење Господње“
|
Доње Тламино
|
Ђурђевдан
|
-
|
„Св. великомученик Георгија“
|
Дукат
|
-
|
Илиндан
|
„Успеније Пресвете Богородице“
|
Зли
Дол
|
Илиндан
|
Св. Тројица
|
„Св. Пророк Илија“
|
Блага Марија
|
-
|
„Св. Вел. Марија Магдалена“
|
|
Извор
|
Св. Тројица
|
-
|
„Св. Тројица“
|
Јарешник
|
Света Петка
|
Велика Госпојина
|
„Св. преподобне Параскеве“
|
Паралово
|
Јован Рилски
|
-
|
„Свети Јован Рилски“
|
Рајчиловци
|
Спасовдан
|
Велика Госпојина
|
„Вазнесење Господње“
|
Ресен
|
Мала Госпојина
|
-
|
„Рождество Пресвете Богородице“
|
Рибарци
|
Света Петка
|
Тодорица, Петровдан, Илиндан
|
„Св. преподобне Параскеве“
|
Рикачево
|
Пантелејмон
|
Илиндан, Тодорица
|
„Св. вел. Пантелејмон“
|
Велика Госпојина
|
Света Три Јерарха
|
„Успеније Пресвете Богородице“
|
|
Црноштица
|
Свети Никола
|
Духови
|
„Св. оца Николаја“
|
Храмовне и друге
сеоске славе поред храмова, по насељима
Оброчишна слава се слави на светилиштима или
оброчиштима. Оброчишта у Босилеградском крају можемо грубо поделити на оброчне
крстове и црквишта, јер се највише оброчишта у овом крају односе ка тим
групама. Осим њих, постоје оброчишта и на другим специјалним местима, која су
некако повезана са ритуалом жртвовања, где нема постављених крстова или остаци
неког храма. Такође, у групи оброчишта се убрајају и крстате букве.
Оброчни крстови су неми сведоци о веровањима и
обичајима људи овог краја у прошлости. Како се и поред њих слави слава, као
наследник обичаја клања курбана, закључујемо да воде порекло још из паганских
времена, када су се приносиле жртве различитим божанствима. Данас се обред
поред ових крстова посвећује одређеном свецу или празнику, којег славе житељи
махале у којима се ти крстови налазе.
Оброчни крст од
гвожђа у селу Доња Љубата (фото Б.Митов)
Оброчни крст у
селу Горња Ржана
|
У Босилеградским насељима постоје неколико
оброчних крстова, од различитог материјала и старости. Да је вера јака у
житељима Босилеградског краја, сведочи оброчни крст у селу Горња Ржана, који је
нај-новији по датуму. Подигнут је 2014. године на месту старијег оброчишта (не
крста) и посвећен је празнику Света Тројица изнад махале Гераци. Крст је
подигнут као поклон браће Дејана и Ненада Стевановића, по-реклом из махале
Долинци истог села. Крст је од алуминијума, на бетонском постољу, на коме је
постављен натпис ком празнику је посвећен, када је подигнут и који су
дародавци. Оброчни крст је окренут ка истоку и ту се слави сеоска слава Света
Тројица.
У Доњој Љубати постоји оброчни крст од гвожђа,
али нажалост нема никаквих обележја и не може се са сигурношћу определити ком
празнику или свецу је посвећен. По изгледу овог крста види се, да је одавно
изостављен и да му прети ишчезавање.
У селу Буцаљево, на локалитету „Горње
Грамађе“ изграђен је бакарни крст на месту старијег, који је неколико пута био
мета вандала. Данас се поред овог бакарног крста слави празник Усековање главе
Светог Јована Крститеља.
Оброчни крст
„Св. Илија“ у селу Горње Тламино, мах. Баратарци
|
Типични оброчни крстови у правом смислу су они
изграђени од камена, на коме је уклесан крст и име свеца коме је посвећен.
Такви су они оброчни крстови, који се налазе у селима Горње Тлами-но и Барје,
који се међусобно разликују по то-ме, што је последњи подигнут на месту нека-дашње
цркве.
У селу Горње Тламино, у махали Баратарци,
налази се оброчни крст посвећен Светом Пророку Илији. Има широко постоље, на
ком за време слава стоји славски колач, пшеница и свећа, а поред њега се пале
свеће. Изнад њега се уздиже оброк са малим крстом на врху. На крсту је уклесано име свеца. Лице крста, односно натпис, је на западној страни крста.
У селу Барје на локалитету Равниште налази се оброчни крст посвећен празнику „Св. Тројица“. Овај оброк за разлику од истог у селу Горње Тламино, је подигнут на црквишту, јер је по пре-дању у прошлости овде постојала црква „Св. Тројица“. Тако, ово оброчиште спаја обе две основне групе оброчишта – оброчишни крст и црквиште. Крст на овом оброку је већи од основе и по томе се разликује од истог у Горњем Тламину.
Сеоска слава код крста „Св. Илија“ у мах. Баратарци 2011. године
 |
|
Сеоска слава код крста „Св. Илија“ у мах. Баратарци 1981. године
|
|
Оброчни крст
посвећен „Св. Тројици“ у селу Барје
Црквица „Св. Георгије“ у
селу Рибарци
|
Црквица на
Врљавишту, село Зли Дол
|
Црквишта су оброчишта на местима
некадашњих цркава. На тим местима су сачуване успомене и традиције о некдашњим
храмовима, од којих су остали неки остаци или само предања. На већину ових
оброчишта су саграђене мале црквице. Таквих црквица има у селима Бранковци, Зли
Дол и Рибарци. У селу Бранковци се налази црквица „Свети Спас“ у подножју
махале Козарник, која издалека изгледа запуштено. У селу Зли Дол, на
локалитету Врљавиште, на граници између овог и села Бресница, код махале
Гувниште налази се црквица, где се славе сеоске славе на Митровдан и Спасовдан,
а некада је био и велики сабор. Ова црквица је обновљена 2015. године. У селу
Рибарци, изнад регионалног пута, налази се Црквица посвећена Светом Георгију са
сеоском славом на Ђурђевдан.
Има и других црквишта у Босилеградком крају
где се славе сеоске славе, само на њима нема никаквих обележја у виду црквица
или оброчишних крстова. На пример, таквих црквишта има у селима Дукат
(локалитети Коњарник и Крст), Жеравино (црквиште „Св. Спас“ поред гробља у
Горњој махали), Мусуљ (црквиште „Успеније Пресвете Богородице“ у махали Орниче),
Рибарци (црквиште „Св. Јоаким“ у мах. Гјеловци“).
Сеоска слава на
црквишту „Успеније Пресвете Богородице“ у мах. Орниче, село Мусуљ
Ка овом типу оброчишта, односе се и
манастиришта, места где су некад постојали манастири. Данас на тим местима
познају се остаци тих грађевина, док на неким је остао само топоним. У овој
групи оброчишта улази манастир „Светих
апостола Петра и Павла“ у селу Милевци. По предању, овај манастир је
уништен од стране Крџалија, тако да су средином XIX века остале само рушевине, записане као остаци
манастира „Светог Ивана“. После ослобођења 1878. године, ту је била изграђена сламена капелица, која је и
убрзо запуштена. Верује се да црква „Св. преподобне Параскеве“
у оближњој Доњој Лисини, била испосница за монахе овог манастира. Она је
изграђена 1610. године, тако да је врло могуће да је манастир из XVI века. Житељи овог села су поред
остатака манастира славили сеоску славу на Петровдан.
 |
 |
Манастиришта
„Св. апостола Петра и Павла“ у селима Милевци и Црноштица
|
|
На неким оброчиштима данас су
изграђене цркве. Типичан недавни пример је село Паралово. На некадашњем
оброчишту „Св. Георгије“ на локалитету Претвор, славиле су се славе Ђурђевдан и
Спасовдан. Данас се на том месту налази црква „Свети Јован Рилски“ и слави се
храмовна и сеоска слава посвећена том свецу. У селу Горње Тламино, на
некадашњем оброчишту у махали Гноиште 1930. године је саграђена црква „Св.
Пророка Илије“. Непосредно пре градње, на овом оброчишту ископавани су делови
кандила и мале крстиће. У селу Рикачево на месту данашње цркве „Св.
Пантелејмон“ у мах. Бајчевица, до изградње исте 1897. године славила се је
слава 27. јула, када се је приносила жртва (клао се курбан), коју су житељи, не
зна се зашто, јели ноћу. Данас је храмовна заменила ову сеоску славу.
Поред већину оброчишта налази се стара шума, коју
нико не сме да сече, да не би га задесила нека болест („Да не оградише и да не го оаљи нешто“).
Кућна слава
Кућна или лична слава или светец, слави се скоро у сваком домаћинству у Босилеградском крају.
Кућна слава је наследник обичаја жртвовања у име свеца, који се празнује тог
дана – Свети Георгија, Свети Никола, Свети Илија, Свети Архангел Михаил. У
Босилеграду се за кућну славу од скора користи тај термин „слава“, док се
највише употребљава израз „служба“ – „Данаске че имаме служба, та да дојдете!“.
У Босилеградском крају нису сви свеци
подједнако заступљени у кућним славама. Највише се славе Аранђеловдан, Крстовдан,
Илиндан, Велика и Мала Госпојина, Петровдан, Митровдан, Света Петка. Како је
ово изразито сточарски крај, много породица слави Ђурђевдан, као почетак летње
сезоне и тада се коље јагње и почињу да се „бране“ ливаде. Нека домаћинства
славе више слава, по две, три и т.д. Једна од слава је кућна („на к'штата“) и
обично се наслеђује од мушких наследника. Босилеграђани славе и тзв.
преживљавања („наречени служби“) услед преживљавања болести и разних других
несрећа. Када слављеник умре престаје и слављење славе.
Сам празник кућне славе се углавном слави исто
у свим насељима општине Босилеград. Разликује се по неким ситницама у обреду.
Ујутру на дан славе почињу припреме. Меси се славски колач од пшеничног брашна,
који се украшава различитим орнаментима и крст преко средине колача. Данас у
модерно доба, обично пекаре израђују колаче и ретко која домаћица данас меси
исти. Домаћин је некада за славу клао јагње или овцу, док је данас тај обичај
реткост и практикује се само у неким селима, јер се и овај обичај све више
глобализује и губи локални изглед, тако да се купује готово месо за гозбу. Овим
почиње да се губи обичај курбана. После печења колача кува се жито, обично
пшеница и почиње припрема гозби и слаткиша. Од пића обавезна је ракија, а
спремају се и друга пића. Пре доласка гостију („службаре“) ређају се столови, а
на централном делу се поставља славски колач, на њему жито и у житу славска
свећа, а поред свега флаша ракије. Све остало се поставља након сечења колача.
Слава у Босилеграду се слави обично увече, ретко се слави током дана. Када
падне мрак, гости почињу полако да долазе један по један. У недалекој
прошлости, на славу су одлазили само мушкарци, ретко која жена, док данас на
славу иду сви. Када се сви сакупе и испричају о здрављу и другом, сви устану,
ко носи скида капу и почиње ритуал сечења колача. У колач се ставља и пали
славска свећа. Домаћин пали кандило са тамјаном и почиње са кађењем. Прво
кандилом направи три круга око свеће и затим подноси кандило сваком госту
удесно од колача и тако три пута. После тога домаћин вади свећу и ставља је са
стране (у неким селима у житу) узима колач и подноси га сваком госту да га
пољуби. Сваки гости хвата колач са оба две руке, љуби га и благосиља: „Честита
служба“. Кад колач пољубе сви гости, домаћин предаје колач колачару уз пољубац.
Сваке године колач обично сече исти човек „Колачар“ али то није правило.
Последњи сече колач са супротне стране од украса унакрсно, тако да касније могу
да се откину четири дела и у исто време благосиља домаћине и госте. Кад се пресече
колач, колачар посипа житом рез, док домаћин хвата жито рукама. На крају му
колачар додаје још мало жита у руке „колко зрна толко дечица у к'шти и толко
пари“! Некада се је по резу колача сипало вино, док у неким селима и данас
сипају ракију. Затим, колач се крши између четири мушкарца унакрсно и сваки
љуби свој комад уз „честита служба“ и све их постављају на једној страни – „Да
штркљајат говедата на една страна“ – чин, остао још из сточарског периода. У
ово кршење колача не учествују жене, док је обичај у неким селима да не
учествује и домаћин. После тога, колачару се сипа чашица ракије, у којој
остатак ракије након испијања колачар просипа на таваницу уз речи „ц'фти кућо,
весели се домаћине“. После се дели жито и сваки гост узима по мало – у прошлости
прстима, а данас све више кашиком. Када се заврши узимање пшенице, колачар
позива све госте да седну и почну са гозбом и пићем. Након обичаја слава добија
изглед обичне савремене вечере – прво се пију пића уз разне салате, након
два-три сата служи се предјело, обично супа или нека чорбица, затим се служи
главно јело, које се разликује од зависности од тога, у које време се слави
слава – да ли је мрсна или посна. Ако се пости, служи се обично пасуљ, ређе
риба, ако је мрс, служи се сарма, пуњене паприке, пљескавице и сл. После
главног јела служи се печење (у време мрса) и на крају слаткиши – колаче, ређе
торту. У недавној прошлости, обичај је био да гости први једу и кад оду онда
домаћини. Данас су за столом сви заједно.
Извори:
[3] Турски војници-плаћеници у служби појединих
одметнутих великаша, који су као одметници-хајдуци пљачкали у европским
деловима Турске у XVIII и XIX веку.
Нема коментара:
Постави коментар